Nova knjiga Božidara Mandića „Loš pisac“, koju je nedavno objavila novosadska Izdavačka kuća „Tiski cvet“, biće predstavljena u ponedeljak od 20 časova u Kulturnoj stanici „Svilara“. U razgovoru o knjizi učestvovaće književnik Slobodan Tišma i kao izdavač Slavko Matić Vijetnamac, a moderator je Jovan Gvero.
Božidar Mandić, umetnik, književnik i performer je krajem sedamdesetih godina odlučio da napusti Novi Sad i da sa porodicom život nastavi u prirodi. U napuštenom domaćinstvu od drveta, blata i kamena u Brezovici pod Rudnikom stvorio je svoj dom koji je tokom proteklih decenija izrastao u ekološko umetničku komunu koju je nazvao Porodica bistrih potoka. Mandić je uz vizuelnu umetnost i autor niza pozorišnih predstava, performansa, umetničkih hepeninga, a značajan deo njegovog stvaralačkog angažmana posvećen je i književnom i publicističkom radu.
Za sociologa Ratka Božovića originalno stvaralaštvo Božidara Mandića na planini Rudnik postalo je suštinsko nepristajanje na apsurde savremene civilizacije, koja je u zaraćenosti sa prirodom i sa sobom dovela u pitanje svoj opstanak. Usamljeni dom u šumi „Porodice bistrih potoka“ već je postalo mesto susreta slobodnih ljudi, protagnista poetskog pluralizma i slobodnog postojanja, mesto za dugo pamćenje.
Mandić ovu knjigu smatra nastavkom prethodnog romana “Pertle” u kome je pisao o novosadskoj avangarnoj komuni, a ovo je roman o šumskoj komuni, o životu van civilizacije i sa nekim bitnim problemima i pitanjima ko izdaje i ko ne izdaje, ali retko koji čovek ne izda svoje ideje i stavove, smatra autor. Čitaoci će, po mišljenju autora, dobiti sliku kako je to živeti u Porodici bistrih potoka, koja traje 43 godine i jedna je vrsta alternativne ekskluzivnosti u kojoj želi da pokaže da se može živeti alternativno, avangardno i da je utopija koju je stvorio realna, znači da utopije nisu kako danas to kažu, prevaziđene distopijama.
Značaj proze Božidara Mandića u domaćoj književnosti, po mišljenju Slobodana Tišme nije dovoljno uočen, što se odnosi i na njegov prethodni roman „Pertle“, verovatno zbog njegove neadekvatne situiranosti u srpskom književnom miljeu. Ali to su kako smatra Tišma prerasude tzv. profesorske književnosti koja se još uvek nije odmakla od karverovske patetike i to je velika šteta pre svega za domaću prozu. – U ovom novom romanu pisac definiše svoj književni postupak kao neku vrstu „kreativnog realizma“ što je prihvatljivo, ali ja smatram da je Božidar Mandić kreator jednog novog pravca u savremenoj domaćoj prozi koji bih nazvao „arte povera književnost“, naravno aludirajući na poznati pravac u likovnoj umetnosti iz sedamdesetih godina prošlog veka – ukazuje Tišma. – Zašto, koje su sličnosti? Pre svega suprotstavljanje savremenom tehnološkom fatumu umetnosti, korišćenje prirodnih materijala i ambijenata, zatim postavljanje u fokus elementarnih potreba ljudskog bića, bazične emocije i osećanja, koja i dan danas jesu radost i patnja, strah od samoćei čar susreta sa drugim, sa licem drugog. Zašto ljudska bića kojitiraju licem u lice, a životinje od pozadi?
Po rečima Slavka Matića u svakoj svojoj knjizi Božidar Mandić filozofira, često erotizira (zlobnici bi rekli pornografira), ni ovo štivo nije izuzetak, a on ga preporučuje ukazujući da je možda čak i bolje od prethodnih.
N. Popov