Fermatiran život je ciklus intervjua s istaknutim pojedincima iz sfere muzičke umetnosti. O koroni kao krunisanom trenutku vlastitih života, ali i (van)muzičkoj stanci koja je “fermatirala“ čitavo čovečanstvo, umetnici govore iz ugla autora, izvođača – praktičara, teoretičara, predstavnika institucija i organizatora muzičkih programa.
Jedinstvena i slobodna promišljanja jesu verbalizovani prizori različitih motiva, životnih tezi i arzi, ali i stvaranih i zadatih okolnosti koje su sagovornike formirale kao autentične umetnike. Ispovesti stavljene u ravan s metro-ritmičkim tokom neke imaginarne kompozicije, nastale samo radi jednog izvođenja, svedočanstvo su naše uslovljene, fermatirane slobode. One su, ipak, i glasnici radosti posle korone.
Ono što najbolje definiše moj život jeste znatiželja koja se rodila u mome detinjstvu, a koja se ni danas nije ugasila. Na profesionalnom planu ona se ispoljila tako što sam se okretao različitim izazovima, stičući uz to odgovarajuća znanja koja su mi pomagala da s tim izazovima izađem na kraj. Kao osnovno, ističe se bavljenje etnomuzikologijom, naukom o tradicionalnoj muzici, a uz nju još i kompozicijom, solo pevanjem, naposletku i pisanjem beletristike. Radio sam predano i s radošću, budući da mi je osvajanje novih znanja i veština predstavljao vrhunsko zadovoljstvo. Od 1979. do 2019. godine bio sam zaposlen na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, kao nastavnik za predmet etnomuzikologija. Rezultat toga su brojni naučni radovi i knjige, kao i kompozicije koje pripadaju raznim žanrovima, uglavnom vokalne muzike (od solo pesama i horskih kompozicija, preko liturgije, kantate, oratorijuma, do opere). Moj privatan život takođe je bio bogat, a krunisan je sa dvoje dece, sinom Bojanom i ćerkom Tijanom, bez kojih ništa što sam uradio na drugim planovima ne bi imalo nikakvog smisla ni vrednosti.RTV
Osnovno značenje korone za mene nije produženje nekog trenutka ili iskustva, već prestanak svake aktivnosti. Otuda se korona najčešće odnosi na jedan ton ili pauzu, a ponekad se beleži iznad taktice, s istom ulogom. Ja u muzici koristim koronu na način na koji koristim i pauzu. Obe u ulozi zastanka, odnosno prestanka muzičkog toka. To je trenutak da se slušalac odmori, da se stečeno muzičko iskustvo u njegovom mozgu slegne, ali i transformiše u nešto drugo, oslobađajući prostor za usvajanje novog muzičkog materijala. Njeno značenje u životu može da bude isto: za vreme trajanja korone ljudi valja da zastanu, sete se koje su to prave životne vrednosti, a onda i da im se vrate. Osećaj za koronu u muzici slobodan je i zavisi kako od samog izvođača, tako i od trenutka kada se neka kompozicija izvodi, odnosno nadahnuća onoga ko je izvodi. Tako nijedna korona, kao zastanak u muzičkom toku, iako muzička teorija kaže da ona produžava ton za samo polovinu njegove vrednosti, nije istog trajanja.
Poput korone u muzici, i u ljudskom životu korona označava zaustavljanje određenog toka. To nekad, mada relativno retko, zavisi od samih ljudi, koji sami odlučuju kad će i koliko dugo zastati, a kad produžiti, ali u životu ima i situacija kada to prestane da bude pod njihovom kontrolom. Takva je, na primer, bolest, ali i situacija izazvana nekim velikim i jakim uticajem, situacija koja se s indivudualnog seli na masovni plan. Tada ljudi, poput svirača u nekom orkestru ili pevača u horu, moraju da se povinuju volji „dirigenta“. Kada bi to bio čovek, koliko god težak taj – zavisan odnos, ljudi bi podneli relativno lako, ali kada ulogu dirigenta preuzme priroda ili neka druga „viša sila“, kakve su, na primer, zarazne bolesti, položaj u kojem se nađu ljudi daleko je teži, a ishod neizvesniji.
Čovek treba da se ponaša u skladu s određenim okolnostima. Ono na šta ne može da utiče, koliko god da mu pada teško, treba da shvati kao „nužno zlo“, pa stoga i da učini napor da mu se prilagodi, a, može biti, i iskoristi njegove „slabosti“. Iako sam u penziji, a tako i, formalno gledano, izvan profesionalnog toka kojem sam pripadao decenijama, moj rad se nastavio, čini se još intenzivnije nego ranije. Samo u periodu od oktobra prošle godine do marta ove iz štampe su mi izašle dve knjige, a treća se nalazi u štampi. U štampi je takođe i audio kompakt-disk sa snimkom moje sonate za flautu i klavir. Uz ovo, za nastupajuće proleće planiran je niz aktivnosti vezanih za etnomuzikologiju, naročito onu koja je poznata kao primenjena (festivali i takmičenja), ali one su otkazane, odnosno pomerene za vreme kada prestane epidemija. Ipak, mišljenja sam da ne treba žaliti zbog onog što nije realizovano, već valja razmišljati kako nastaviti dalje. Moj život, a verovatno i vaš, prepun je pokušaja, od koji su samo neki urodili plodom. To je prirodno, a takvo iskustvo nas uči da kad nešto ostvarimo, to i više cenimo.
Čovek treba da bude vaspitan tako da ništa ne može da ga iznenadi. Tome nas uči porodica, ali i kolektivno iskustvo. To nama, ljudima sa ovih prostora, nije strano. Ipak, novo vreme nosi i nove običaje. Porodica se promenila, a deca su postala prezaštićena, pa onako nenaviknuta na obaveze i na racionalno ponašanje bivaju zatečena novim uslovima života, da ne kažem „pravilima igre“, koja je neophodno naučiti što pre i „u hodu“ da bi se normalno funkcionisalo. Takvo „otrežnjenje“ može da bude bolno, ali naprosto ne može da bude drugačije. Ovo će, iako silom prilika, možda biti i dobro, jer će mladima omogućiti da spoznaju same sebe i vrate se na „pravi put“, a to je vraćanje istinskim vrednostima. Među njima se kao osnovna vrednost javlja građenje samog sebe, korišćenjem svih potencijala koje neko poseduje, posebno intelektualnih i emocionalnih, a druga, ne manje važna, jeste građenje međuljudskih odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju.
Ovo je trenutak otrežnjenja, ali i trenutak iskušenja, kada suštinske osobine ljudi izlaze na površinu, kako dobre, tako i one koje to nisu. Takođe, to je trenutak kada dolazi do povratka onome šta je najvrednije za čoveka. U prvom redu to je njegov život i zdravlje i život i zdravlje njegovih najbližih. Onda to je porodica, kao „ustanova“ na kojoj počiva svako društvo. Kod nas ona je mnogo izgubila na svom značaju, a sada, to se vidi na svakom koraku, kao nekim čudom, svi joj se vraćaju. I prijateljstvo, koje je često pogrešno shvaćeno i poprimilo najrazličitije oblike, opet se afirmiše u svom najboljem vidu. To je najočiglednije ljudima vezanim za kuću, kojima u pomoć priskaču i oni od kojih pomoć i ne traže. Zlatna neka vremena. Eto, bila kakva bila, korona nam je ipak dala lekciju iz humanosti. A zar to nije zadatak svake dobre učiteljice – da bude stroga, ali pravična, slično učiteljici iz našeg detinjstva, koje smo prestali da se bojimo, a čak smo je i zavoleli onda kada smo postali zreli ljudi.
INFO 24 / RTV